ДУХОВНИ ЖИВОТ

Први писани траг о духовном животу у Великој Сочаници датира из  1885. године. Из једног шематизма о устројству СПЦ види се да је тада у Великој Сочаници постојао организован црквени живот: Богослужбено мјесто, парохијски дом, свештеник и црквена општина.

Године 1922. Сочаничани су почели градити нови храм посвећен Вазнесењу Господњем, а који је и данас у функцији. То је за оно вријеме био прави подвиг. Храм је довршен 1934. године, а осветио га је епископ др Нектарије (Круљ) 1936 године.

                Сочанички свештеници

 Први сочанички парохијски дом је преживио 2. Св. рат али није рушилачки налет нове власти. Идеолошки занесењаци сматрали су Цркву кочницом прогреса и препреком изградњи друштва без неједнакости, неправде и сиротиње. И у Сочаници Црква није била забрањена али је разним законским смицалицама осиромашена, маргинализована, онеспособљена за било какву озбиљну акцију и редукована на сервис за давање религиозних услуга.

Први сочанички парох био је о. Коста Вуковић, а задржао се до 1905. године. Од тада се, из разних разлога, након дужег или краћег периода смјењују: од 1905. до 1918. о. Коста  Анђелић; а од 1918. до 1923. године о.  Илија Инђић. За вријеме његовог службовања почела је изградња новог храма. Од 1923. до 1930. парохију опслужује о. Богдан Поповић; од 1930. до 1938. о. Здравко Борисављевић. Под његовим надзором црква је довршена и освећена. Ктитор сочаничког храма био је Бранко Шешлија, велетрговац из Јоховца.  Године 1938. за мјесног пароха долази Рус, прота Александар Синељшчиков, у народу познат „поп Алекса“. У априлу 1941. усташе су га протјерале у Србију.

Од 1941. па све до 1955. године православни Сочаничани су  своје духовне потребе упражњавали без свештеника. Тек 1955. године парохију опслужује о. Ново Тадић, а већ сљедеће године ову дужност обавља о. Бранко Ђаковић кога повремено замјењује о. Новак Петровић.

Парохијани су 1953. године предузели оправку свога, од ратних дејстава и зуба времнена оштећеног храма. Међутим, власти су разним деструктивним мјерама ометале поправак храма. Симо Ђукић,  члан Црквеног одбора ангажован на организовању оправке, доспио је у затвор, без икаквог објективног разлога изузев намјере власти да људе застраше и удаље од Цркве. Захваљујући понајвише дослиједности и упорности мајстора Драгутина Tошића радови су успјешно приведени крају.

Сочанички парохијани нису правили труле компромисе са властима, него су Спасоје и Стојан Ђукић, Љубан Којић и Вид Радановић посјетили 1967. године Епископа Зворничко-тузланског Г. Лонгина и тражили сталног свештеника. За Епископа је то била права сензација. Било је то вријеме када су Срби у широком кругу заобилазили Цркву, а свештеничко занимање презирали. Тако није било у Великој Сочаници. Епископ Лонгин им је изашао у сусрет и поставио јереја Стевана Гагића за мјесног пароха. Његовим доласком црквени живот добија у динамици, а одмах је почела изградња новог парохијског дома. До 1968. године свештеник је са породицом становао у кући Стојана Ђукића. 

Храм је неколико пута реновиран. Године 1982. набављено је ново звоно, а његов кум је био Зоран Цвјетковић.

О. Стеван Гагић напушта парохију 1970. године, а њега замјењује до 1971. године о. Недељко Поповић када долази јереј Ђорђе (Ђоко) Јовић.

 О. Милорад Голијан постављен је за овдашњег пароха 1975. године и остао четири године. Тада је упражњену парохију опслуживао неколико мјесеци протојереј Мирко Тривуновић, а њега 1980. године замјењује о. Ђорђе Симеуновић.

Од 1982. до 1995. године на дужности сочаничког пароха био је о. Стево Миладиновић.

                                 Актуелно стање

Није тајна да су на ову парохију увијек долазили елитни пароси, па је у том контексту и  постављање о. Славољуба Тривића. Ријеч је о младом, способном, амбициозном, енергичном и марљивом пастиру који је унио у парохију једну енергију и градитељски елан,  данас међу Србима права ријеткост. У његовом рјечнику не постоји ријеч немогуће. Прво је добрим учењем у школи стекао знања неопходна за свештеничку мисију. Потом је знао изабрати достојног партнера и животног пратиоца. По уредности и одржавању сочаничка порта као и други црквени објекти блистају од реда и чистоће и могу се поредити са онима из првога реда у читавом српству. Обављени су велики послови: унутарња обнова храма, нови иконостас, под, зидови, сакрални инвентар. Затим је темељно реконструисан парохијски дом. Подигнута је нова, репрезентативна зграда Светосавског дома. Објекти имају централно гријање. 

Како је овдје ријеч само о В. Сочаници, не говоримо о прегнућима у Мишинцима и Малој Сочаници  који су такође у домену надлежности проте Славољуба, иако би се о томе имало штошта казати.

О. Славољуб налази времена и за ванцрквене активности. Био је предсједник Грађевинског одбора за изградњу асфалтног  пута до Храма у Великој Сочаници. Члан је Општинског одбора Црвеног крста. Редовно организује помоћ свим својим социјално угроженим парохијанима. Не пропушта нити један самарићански подухват у окружењу, а неке сам иницира, као нпр. помоћ Дому слијепих у Дервенти и сл.

Али, највећи успјех о. Славољуб је постигао тиме што је у парохији и ван ње изградио сопствени углед у народу. Он је човјек коме се вјерује и чија се ријеч поштује. То је светосавски принцип првога реда: водити и предводити ауторитетом личног примјера, или како народна мудрост каже „Добар пастир и што каже ином и сам својим потврђује чином“. Од својих ученика вјеронауке увјежбао је солидан хор који одговара на недељним и празничким литургијама.

Како се добар глас на далеко чује, није никакво изненађење што су младог Проту 2007. године читаоци листа „Глас Српски“ прогласили за „личност године“ на пољу хуманитарног рада у  Републици Српској. Без сумње, он је и најзаслужнији што је сочаничка Црквена општина добила - Великогоспојинску повељу, највеће одликовање дервентске општине. Признања су додијељена ради доброчинства и осталих хришћанских врлина показаних на конкретном дјелу. 

Ове чињенице имао је у виду епископ Г. Василије када је произвео о. Славољуба у чин протојереја. А, приликом последње архипастирске посјете Сочаничкој парохији на празник Света Три Јерарха ове године, Владика је уручио Проти Напрсни крст, највеће одликовање које Свети Синод СПЦ додјељује мирским свештеницима.  

                                   Црквени одбор

У парохијској архиви као чланови Црквеног одбора помињу се: Ђуро Балешевић, Васкрсија Китонић, Симо Ђукић, Спасоје Ђукић, Kоста Ђукић, Коста Ђукић, Миле Кузмановић, Ранко Ђалић, Драгутин Благоичевић, Вид Радановић, Владо Денић, Наде Даниловић, Стојан Ђукић, Никола Ђуричић, Јово Пријевић, Јово Радоњић, Симо Даниловић, Коста Радановић, Љубомир (Љубан) Којић, Јово Балешевић, Тедо Балешевић, Тихомир Ћудић, Душан Ћудић, Перо Петрић, Лазар Новаковић, Жарко Ђалић, Милован Којић, Перо Радановић, Петко Китонић, Предраг Даниловић, Видомир Ђуричић, Стојан Ђалић, Раде Којић, Милован Ђуричић, Васо Денић, Светислав Кнежевић, Триво Ђукић,  Живко Даниловић и Мирко Ђукић.

Дужност предсједника Црквеног одбора најдуже је обављао Душан Ђукић, три деценије, зашто је одликован епископском граматом.

Сочаничка парохија је била и остала православна оаза у времену и простору ишчезлих или до апсурда деградираних духовних вриједности. Данас је на челу Црквеног одбора Станоје Марјановић, човјек од угледа и ауторитета, отац петорице синова, успјешних привредника. И остали одборници су одреда угледни и од својих сусједа цијењени домаћини: Здравко Радановић, отац палог борца, Радован Ђукић, ратни војни инвалид, Борислав (Панто) Даниловић,  и Недељко Пријевић отац ратног војног инвалида. Црквени звонар је Ново Станић.

                                          Духовност

Довољно је само посјетити сакралне објекте у Великој Сочаници и у осталим српским селима у окружењу да би се уочила упадљива разлика. Иако се духовном животу и у Сочаници може штошта приговорити, он је на далеко вишем нивоу. Примјера ради, не памти се да је овдје од Другог свјетског рата до данас неко дијете остало некрштено.

Сочаница је окружена са једне стране Хрватима, ревносним римо-католицима који су се и у времену атеистичког једноумља чврсто држали својих духовних темеља. Сви режимски покушаји индоктринације атеизмом остали су у католичком свијету безуспјешни јер је Црква налазила ефикасне одбрамбене механизме. Са друге стране Сочаница међи са селима српске популације код којих је религиозна свијест и раније била слаба па су утопијске идеологије ту пружиле дубок коријен, а и данас показују велику виталност.

Већа побожност, односно црквеност Сочаничана од осталих српских сусједа има несумњиво своје узроке и у српско-хрватским везама, прожимањима и утицајима. У многим сегментима живота, Срби и Хрвати су, као сусједи били упућени једни на друге, па су међусобне комуникације биле неминовност. Није то било "братство-јединство", у идеолошке флоскуле су вјеровали само њихови аутори, али је међусобног  уважавања свакако било. Извјесни антагонизам је увијек постојао али се то не може звати непријатељством. Дотицаји на радним мјестима, школама, саобраћају, трговинама, болницама....сусрети и дружења на забавама, свадбама, прославама, сахранама...биле су прилике да Сочаничани спознају тајну  велике слоге и јединства код Хрвата. Иако ту има и других чинилаца, црквени утицај је био пресудан.

Сочаничани су се, по угледу на хрватске сусједе трудили да, уз велике отпоре и они сачувају своје традиционалне духовне вриједности.

Од 2004. године када је у сочаничком храму проплакала чудотворна икона Св. Николаја,  по благослову Епископа Василија   сваке младе сриједе Светитељу се служи акатист. У љетном периоду у 18 часова а у зимском периоду у 17 часова.

Постало је облигаторно и дружење у Светосавском дому, нарочито на значајније празнике. Поред Васкрса и Божића веома торженствено се обиљежавају Бадње вече, Свети Сава, Петровдан и Света Три Јерарха, а недјељом након помена упокојеним Сочаничанима присутни се задржавају у Дому на подушју.

У новије вријеме Сочаничка парохија је дала СПЦ протојереја-ставрофора Бранка Ђурића, на служби у Брчком, протонамјесника Недељка Рашића, на служби у Инђији, јеромонаха Симона (Кузмановића) сабрата манастира Крке, игумана "Лазарице" у Далматинском Косову и ђакона Борислава Ђуричића, на служби  у Бања Луци. 

Двоје Сочаничана студирају теологију: Марио Топаловић, (има завршен природно-математички  факултет) студира на Богословском факултету у Фочи а  Бранка Ђукић, прва дјевојка из нашег краја студира на Богословском факултету Београдског универзитета.

Средње Богословске школе похађају "вуковац" Борис Станић, (С. Карловци) и Маринко Ђукић, (манастир Крка).