КУЛТУРА И ПРОСВЈЕТА

До прије неколико деценија у Сочаници су се на неколико локација распознавале руине турских беговата. Како је народ те објекте презирао као свједоке и симболе тираније и ропства, ништа од тога није сачувано. Према народном предању извориште Велико врело било је омиљено излетиште Туркиња а када би, за вријеме врелога љета хануме ту уживале и сеириле Срби су их морали заобилазити у широком кругу. Један неодговорни мјештанин вадећи камен порушио је ову природну атракцију.

Постоје веома поуздани показатељи који упућују на закључак да је Сочаница у 19. вијеку била мјесто најважнијих дешавања на простору између Добоја и Дервенте. Било би можда неодмјерено говорити о културном центру, али нека инфраструктура је постојала: школа, црква, парохијски дом, учитељ, свештеник, неколико дућана, воденице....

Овдје су крштавана новорођенчад из Кладара, Јоховца, Которског, Малог Прњавора, Комарице и других насеобина, а то је без сумње један релевантан индикатор. Поменути објекти су били лоцирани на периферији села, самој међи са Мишинцима.

Школа и учитељи

Прва школа настала је у Краљевини Југославији а најстарији живи Сочаничани памте своје учитеље Недељка Пичетића и Мату Филиповића.

Нова школска зграда (и данас у функцији) изграђена је 1938. године у самом центру села, двије године након нове цркве. Школа је тек 1946. године примила своје прве ученике, а у њеним аналима се, као први учитељи помињу Радојка Јелић и Војислав Николић.

Шездесетих година подигнут је и омладински дом који је у међувремену, ради великог броја ученика адаптиран за школске потребе.

Овдје су оставили трага следећи просвјетари: Драган Стојиловић, Вука Глушац-Стојиловић, Ката Томас-Лутовац, Зденко Зовко, Андрија Дух, Милка Јапунџа, Рајко Ласица, Ивица Равлић, Ива Ковачевић, Јосип  Бокшић, Нусрет Мерџановић, Мијо Чалић, Сеима Терзић, Мира Богдан и Анђелија Секулић.

Број разреда се прилагођавао приливу ученика, најприје четири, потом шест да би се преостала два довршавала у сусједном Модрану.

Средњошколско образовање је настављано по околним градским центрима.

Повелики број Сочаничана су завршавали и највише школе. Нажалост, већина је у потрази за намјештењем отишла не само из села, него и у друге републике, а повелик број и у иностранство.

Први сочанички интелектуалац била је др Мара Поповић, а дипломирала је медицину на београдском универзитету у редовном року 1962. године. Услиједио је талас младих професора, инжењера, економиста, социолога, официра...

Данас велики број младих Сочаничана студира у наставним центрима Србије и Српске, а у село све чешће стижу вијести о успјесима дјеце сочаничких дијаспоричара широм свијета.

Долазак технике

Први бицикл појавио се у Великој Сочаници још прије Другог свјетског рата, а довезао га је Вид Кузмановић.

Први кројач у Сочаници био је надалеко познати Саво Стевић. Његова радионица се налазила покрај Великог гробља у бившем дућану. Интересантна је судбина овог објекта. Његов први власник је био извјесни Хасан. Од Хасана га је купио Васо Којић, а од Васе прото Алекса. Ратне турбуленције доносе нове промјене: у Сочаницу долази породица Стевић из Грачанице. Проту Алексу су усташе протјерале из села и никада се овамо није вратио. Као градски становници Стевићи су донијели у село низ иновација. Тако је Савина мајка Петра упамћена као врсна спремачица колача и посластица. 

Кад је о дућанџијама ријеч, поред Хасана памте се и Жарко Симић (локација код "зидине", Недо Рашић (код школе), Смајо ("Смајин хан" код садашњег споменика) и Никифор Љешић (Шерег).

Прва сочаничка ковачија се налазила у Илићима, (преко пута садашњег домаћинства Љубе Којића) а као мајстор је упамћен Мехо, или по сочанички "Мејо".

Донедавно је у Сочаници радио ненадмашни ковач - самоук Тривун Топаловић.

Модерне пољопривредне алатке и машине стигле су у Сочаницу релативно касно. Први жељезни плуг донио је у село Стјепан Ђукић 1953. године, док се сложенија механизација (трактор,  дреш...) појављују најприје у инвентару Земљорадничке задруге 1957. године.

Радио пријемник стиже у село одмах након електрификације 1961. године, а први власник је био Љубо Ђуричић. Пет година доцније Здравко Радановић је набавио први  ТВ апарат.

Први аутомобил довезао је у ВелС трговац Наде Ђурић, који је радио у објекту на "Црквинама" а недуго затим  „фићо“ стиже и пред кућу матичара Душана Рашића, данас најстаријег живог Сочаничана.

Телефон је стигао 1981. године.

Од музичких инструмената овдје су од памтивијека присутне шаргија, фрула и двојнице, а прву виолину донио је Петар-Перо Којић 1956. године.

Хармоника је новијег датума, а први хармоникаш је био један сочанички зет Перо Добриловић.

Забаве, прела и игранке су се одржавале уочи недеље и празника, најчешће под отвореним небом. Вјерски празници су обиљежавани свечано, масовним учешћем на литургијама, а у продужетку игранкама и народним весељима.

До данас су одржани лијепи обичаји везани за бадњак, коледавце и сеоске свадбе док некада спектакуларни испраћаји у војску постоје још само у сјећању.

Недељко Кузмановић посједује богату колекцију старог оружја а неки експонати имају музејску вриједност.

У селу се налазе три гробља: Велико, Ђукића и Доњанско. Најстарије (а и најзапуштеније) је Велико гробље. Његова санација се одвија са великим перипетијама.

Иако се квалитет живљења и у ВелС-у помјера набоље у свим сферама, село се и даље носи са великим изазовима и тешкоћама. Заосталост је још увијек велика. Велики је број грађана који сваки напор да се ухвати корак са свијетом прате незаинтересовано, очекујући да све уради неко други. Има и таквих  који се примјете само пред какве изборе, а потом опет гледају своја посла. Уочени су и случајеви да се неки бивши мјештани, који су се одавде одселили прије више деценија  појаве када треба сахранити кога ближњег. Гробно мјесто у урбаним срединама, гдје иначе живе, кошта а треба га и одржавати, па је њихов избор  „бриго моја пријеђи на другога“.

Село се споро ослобађа и разних тривијалности, празновјерја и других мамилица за лаковјерни свијет (враџбине, гатарије, магије...) које шире омразе и потпирују трвења и гложења сусједа.

Од увођења вишестраначја у ВелС-у дјелује више политичких партија али је најутицајнија Српска демократска странка.