ИСТОРИЈА

Према археолозима Велика Сочаница се први пут помиње почетком 16 вијека. Како су у селу од памтивијека  живјели православни Срби, а на Космету постоји топоним истог назива извјесно је да су се преци данашњих Сочаничана доселили из Старе Србије.

Историјски извори тврде да је 1804. године Карађорђева војска у једној офанзивној акцији прошла овим просторима и зауставила се надомак Бањалуке.

Сочаничани се сјећају приповијести својих дједова о разарању турских ханова уз пјесму „пуче пушка с пећине, неста бегу трећине“. Постојало је неколико чардака тј. беговских газдинстава са свим карактеристикама турске феудалне олигархије. "Раја" је дринчила и давала дажбине: трећине, деветине...и живјела по оној "дан и комад, година и опанци"...Најпознатији чардак је био на мјесту данашњег домаћинства Боре Радановића.   

Анексија БиХ била је, од два колонијална зла ипак оно нешто мање. Да би експлоатисала туђе ресурсе Аустрија је градила пруге и путеве. Тако је некада једна жељезничка пруга пролазила покрај Сочанице, а за наш, под Турцима запуштени народ, била је, ипак, прозор у цивилизацију. 

У  Првом свјетском рату многи Сочаничани су мобилисани у аустријску војску и гинули за туђе империјалне интересе. Они који су упућени на источни фронт, у првој повољној прилици предали су се Русима и пријавили као добровољци за Солунски фронт. Поједини Сочаничани су се нашли у самом епицентру епохалних догађања, као нпр. Стојан Лукић који је у Петрограду био свједок почетка Бољшевичке револуције.

После вишевијековног ропства и  Сочаничани су у Краљевини Југославији постали равноправни са осталим народима, што је за њих био велики цивилизацијски искорак.  Ударени су темељи културног преображаја.     

                               Други свјетски рат

Априлски рат  1941. године југословенски народи су доживјели на разне начине. Једни су њемачке тенкове дочекали са одушевљењем и засули их цвијећем. Одмах су се појавиле хрватске паравојне постројбе, правиле саботаже, нападале и разоружавале југословенске војнике (Србе) и предавале их Нијемцима. Несрпски официри југословенске војске су дезертирали. Све ово је увећавало дефетизам, хаос и пометњу и убрзало пропаст Југославије. У хрватским селима на прилазима Сочаници одмах су се позиционирале усташке страже. Прва жртва рата у Сочаници био је један пилот југословенске војске кога су Нијемци оборили, а сахрањен је на гробљу у Доњанима.

Априлски слом био је за Србе више од окупације јер су, поред губитка слободе остали и без народне елите. Нијемци и њихови савезници су заробили и депортовали у своје логоре 370.000 Срба - војника и официра Краљевине Југославије.

Само четири дана након почетка агресије већ је проглашена Независна држава Хрватска. Остатак најспособнијих Срба који су избјегли ропство, Хрвати су протјерали у Србију или послали у Јасеновац. Да није било уклањања елите велико је питање како би се развијали догађаји, да ли би се неки бјелосвјетски авантуристи наметнули Србима за „велике вође и учитеље, највеће народне синове, врховне комаданте и маршале“ или би остали на историјским маргинама као аутсајдери.

Нажалост, многи Сочаничани су страдали и у партизанско-четничким, (читај српско-српским) обрачунима. Те сукобе нису започели локални устаници него су се овдје пренијели са стране. Побједници су од 1945. године стварали слику о својим противницима као разбојницима, кољачима, патолошким убицама и издајницима. А најчешће је ријеч о комшијама и рођацима сличног менталитета и понашања. Било је и рођене браће на супростављеним странама. Тек након колапса утопијске творевине СФРЈ већини Срба су постале јасне размјере историјске заблуде из 1941. године.

Данас потомци и једних и других тумарају по развалинама свога отачаства, у неколико квази-државица, боље речено државних скаламерија, а дијаспора им се простире на преко 90 држава

Још су живи свједоци херојског чина у Великој Сочаници када је након прогласа о стварању Независне државе Хрватске у центар села стигла једна усташка коњичка јединица. Њен заповједник је био, доцније по злу познати Андрија Милош. Када су мјештани сакупљени он им је, у маниру својих шефова Миле Будака и Анте Павелића отворено саопштио шта их чека. Сви који се покатоличе и буду лојални усташкој власти биће поштеђени. Срби имају двије могућности: или се поклонити или се уклонити!

Одмах се за ријеч јавио Божо Ђукић, сеоски кнез. Из његових уста су се чуле ријечи за памћење. „Ни један Сочаничанин се неће покатоличити, ни по коју цијену“. Остали мјештани су га у хору подржали и поврдили колико им је стало до своје вјере и достојанства.

Одмах су услиједиле репресалије. Како би обезглавили село, усташе су уклониле све људе који су својим угледом и утицајем могли бити могући организатори отпора. Прве сочаничке жртве у Јасеновцу су били Божо Ђукић са сином Петром, Душан Новаковић, Перо Стевић... а одмах су почеле и депортације за Србију:  Марко Којић, Стојан Ђукић, Ђуро и Спасоје Кнежевић, Ђуро Којић и други, протјерани су са породицама. Њихову имовину конфисковала је хрватска власт.

Међутим, у складу са слободарском традицијом српског народа Сочаничани нису прихватили да без отпора нестану бестрага. Почели су се, како су знали и умјели супростављати тиранији. Покрет отпора брзо је попримио контуре општенародне побуне. Тек тада се показало колики је хендикеп остати без људи од ауторитета и војних вјештина. У вођству народног устанка су се нашли добронамјерни људи али они нису били дорасли изазовима времена.

Када су услиједиле њемачке одмазде над српским становништвом међу устаницима је дошло до подјеле на идеолошкој основи која се претворила у безобзирну борбу и братоубилачки рат. У четничко-партизанским обрачунима су пале огромне жртве.

Сочаница је више пута била темељно опљачкана. По свирепости, отимачини, бестијалности и насиљу над женама, поред усташа, овдје су упамћени и њемачко-хрватски пајтоси - Черкези. Ријеч је о полудивљем муслиманском племену са Кавказа које су савезници довели као помоћ у обрачуну са Србима. Многим Черкезима ће сочаничке просапине постати вјечно пребивалиште. У једној жестокој оружаној акцији партизани су вјештим маневром опколили позамашну окупаторску формацију. Као добри познаваоци терена усташе су се успјеле извући остављајући своје савезнике у окружењу. Овдје су Черкези практично уништени и никада више их Сочаница није видјела. Велики број је извршио самоубиство по узору на свог њемачког комаданта „хауптмана“ (капетан), који се убио на звонику сочаничке цркве.

На монументалном споменику изгинулим партизанима Козаре уклесана су имена осамнаест Сочаничана. Жртве пале у локалним одредима, како партизанским тако и четничким, укључујући и бројне цивилне, још нису побројане.

Иако су Сочаничани у Другом свјетском рату овако страдали, они су помињали и памтили добре Хрвате и њихова дјела. Нису сви Хрвати били усташе, па ни све усташе нису биле бестије, иако је међу њима било много патолошких злочинаца.

Током рата кроз Сочаницу су пролазиле, а понекад се задржавале на дуже или краће вријеме велике партизанске и четничке војске. Како нису имале организовано снабдијевање, терет њихове исхране, а и одијевања падао је на ионако осиромашене мјештане. Рат је ово село напросто опустошио.

У времену које је пред нама, на овом мјесту биће објављена имена свих сочаничких жртава Другог свјетског рата. Очекујемо да неко из таласа наших актуелних студената и младих интелектуалаца стручно и непристрасно обради ову трагичну епизоду сочаничке историје када је ударао свој на свога, брат на брата. 

Почивши Миле Којић је био почео прикупљати грађу за књигу о Сочаници, али га је смрт претекла.

                             Социјалистички период

Није неодмјерено рећи да социјалистичко вријеме није усрећило Сочаницу. У потрази за рјешењима својих социјалних дилема и проблема Сочаничани су се расули по свијету и живе данас по свим континентима. Ово некада угледно село доспјело је на зачеље дервентске општине, иза Модрана, Мишинаца, Календероваца, Осиње... Сочаница је вегетирала, перманентно се празнила, млади су одлазили у град, многи и у свијет тако да данас од свих дервентских села има најбројнију дијаспору. Многа огњишта су угашена, а 1987. године, послије трајања од стотину година и последња три разреда основне школе остала су без ученика.

Наравно, социјалистичка епоха није била само ретроградна, она је имала и у Сочаници евидентних бољитака. Село је добило струју, телефон, поправљени су путеви, животни стандард је добио у квалитету, многи млади су се школовали.

Кадровска селекција у општини и свеприсутни  опортунизам имали су по село непријатне посљедице. Важне саобраћајнице су заобишле Сочаницу, а многи њени објекти су дислоцирани на друге дестинације („Три крушке“, Модран и друга мјеста). Село је уназадило и експериментисање са колективизацијом пољопривредних газдинстава. Најбољи домаћини, на којима почива свака озбиљна и стабилна држава третирани су као - кулаци. Сматрало се да ће „подруштвљавањем“ „средстава за производњу“: земљишта, сточног фонда, економских објеката и сл. нестати неправда, сиротиња, експлоатација, неморал, лоповлук, лихварство...Испало је другачије.

Насилна колективизација села и њен накарадни производ – „Радна задруга“ су веома брзо доживјели дебакл. Али посљедице по Велику Сочаницу (и не само њу), су биле трајне. Једино су моћници, који су ову ујдурму осмислили добро прошли: Када се „радна задруга“ расформирала њена поприлично девастирана имовина је тако раздијељена да су најбоље прошли моћни функционери. Неки су за своју показану ревност и послушност награђени већим друштвеним положајима и одселили се из Сочанице у урбаније средине. Није познато да ли су тамо кога усрећили али је извјесно да за њима у завичају нико није жалио.